|
Tri generacije kraj parka |
 |
 |
 |
|
nedelja, 21 februar 2010 11:33 |
|
Milomir Milivojević (1956), poznat i po porodičnom nadimku Ćika, još od dede Stanimira (koji se među prvima doselio u Ilinu Vodu), sa 10 ukućana i 11. na putu, u današnjoj ulici Vojvode Vuka, preko pola veka čuva tradiciju ovog dela Kragujevca i radnika ''Špedicije'', ''21. oktobra'' i ''Zastava-oružja''. Deda Stanimir, koji je bio šumar na obližnoj Bešnjaji, ubrzo se penzionisao, pošto se skućio u Ilinoj Vodi. Dedina stara ''kovanica'', u tradicionalnom stilu šumadijske narodne gradnje, iznad samog parka, na početku ulica višeg dela naselja, još potseća na prohujale decenije. Nešto više u ulici, par godina posle Stanimira, iz Drenka na Bešnjaji, sa 4-članom porodicom, doselio se i Milomirov otac Milorad, radnik tadašnje ''Špedicije'', a zatim magacioner u ''21. oktobru''. ''Pre pola veka, u Ilinoj Vodi su bila samo 3-4 domaćinstva Bojevića, Golubovića.., oko čijih kuća su sejani kukuruzi, pšenica. Park u Ilinoj Vodi je bio uredan, sa stazama nasutim belim mlevenim kamenom, klupama sa livenim postoljima, ogradom od bodljikave žice i 2 ulaza - kod Kožare 'Partizan', gde je i danas rampa, i na suprotnoj strani, na kojoj su kasnije sagrađeni Konfekcija '22. decembar' i obdanište 'Čuperak', kod stare česme, zasada oraha, a neko vreme i igrališta Fudbalskog kluba 'Košutnjak'. Česma, sa 3 'lule' (koju je krajem 19. veka obnovio kralj Milan Obrenović, danas iza uprave, u fabričkom dvorištu '22. decembra'), bila je u parku. Koristil smo je za piće i izgradnju kuća, kao i izvor Cigančica, ka Košutnjaku, u današnjoj Gajevoj ulici. Kasnije smo iskopali kućne bunare. Gradski vodovod smo dobili tek početkom 70-tih'', seća se Milomir, oružar-mašinbravar, koji je punih 6 godina bio i profesionalni strelac, jedno vreme i na fabričkom poligonu u Ilinoj Vodi, do samog parka. Tradiciju metalca, u ''Zastava-oružju'', trebalo bi da nastavi Milomirov sin Saša, 31-godišnji bravar-zavarivač, trenutno bez stalnog zaposlenja. ''I pre 70-tih godina, park u Ilinoj Vodi bio je omiljeno mesto za odmor. Redovno su organizovani školski izleti. Za 1. maj i 7. juli, park je bio pun ljudi, iz nasleja i čitavog Kragujevca. Uz logorske vatre, igrala su se kola, svih naroda i narodnosti (bivše) Jugoslavije. Kasnijim doseljavanjem, posebno prekoputa '22. decembra', počelo je ruiniranje parka. Klupe su raznošene, čak iz obesti podizane u krošnje drveća. Park nije održavan, sve više je tonuo u šiblje i korov, a početkom 90-tih godina je pretvoren u divlju deponiju šuta i materijala preostalog od izgradnje kuća. Krajem 90-tih, rešili smo da obnovimo park, sa 10-ak entuzijasta i našim današnjim odbornikom Slađanom Rakićem, iako su mnogi u naselju smatrali da je to jelov posao, unapred osuđen na neuspeh. Pojedinci su nam se čak i rugali, kada smo zasukali rukave. Većina se ipak pridružila, čim je upornost prvih, pokazala rezultate na uređivanju parka. Izgrađena je nova spomen-česma, posvećena zadužbinaru parka Svetozaru , uz pomoć kragujevačkog 'Vodovoda' i 'Erozije'. Novu česmu je sazidao Milovan Čalak, majstor iz sela Borač, u Gornjoj Gruži (odakle sa obezbeđuje kamen i za dalje uređivanje i izgradnju parka). Prikupljamo i drugi materijal, kao za kaveze mini zoo-vrta. Otkada je među aktivistima većina žitelja Iline Vode, prosto je milina raditi na deljem uređivanju parka. Ni od čega napravimo nešto'', svedoči Milomir, za kojeg je briga o životnoj sredini logični produžetak porodične harmonije. |
|
|
nedelja, 24 januar 2010 15:20 |
|
 Punih pola veka Vojislav Voja Mirković, građevinar u penziji, iz Ulice Vojvode Vuka, u kojoj se skućio davne 1958. godine, kao 30-godišnji majstor iz Samaila, kod Kraljeva, deli sudbinu Iline Vode i Eko parka.
Na mestu današnjeg naselja, iznad parka, pre 50 godina, prostirale su se prelepe livade, kao na Zlatiboru, svedoči Voja. Čitavom kraju posebu draž davao je park, u podnožju Iline Vode, gde se iz tada još nezagađene doline Lepenice uzdižu prve kosine Košutnjaka i okolnih brda, izletište sa tradicim iz bar dva stoleća. ''Sve je bilo tako lepo, skoro neverovatno. I park. Bilo je i klupa, cveća. Na mestu fabrika 'Filip Kljajić' i '21. oktobar' još su bile bašte. E posle je došlo vreme naglog doseljavanja'', seća se Voja. Promenjene navikeŠezdesetih i 70-tih godina 20. veka podignuto je mnogo kuća i fabrika. Asfalt na gradskim ulicama zamenio je kaldrmu, koju su vredniji građevinari čuvali za temelje, kako ne bi završila na deponijama, a novac se nepotrebno rasipao za novi kamen. Izgradila se i Ilina Voda, koja je u to vreme dobila status gradskog naselja, ali su donete i loše navike. Park je zatrpavan šutom i otpadom, kao gradska deponija u Jovanovcu. Sledećih 30-tak godina niko nije brinuo o parku. Čak su i iskopani mejdani žutog peska, koji su koristila i komunalna preduzeća. Voja se priseća da je, na taj način, iskopana čak i vilica mamuta. U nebrizi se zaboravilo da je park legat trgovca Svetozara Andrejevića, čiji je brat Andreja projektovao kragujevačku Saborniu crkvu. ''Posle su se pojavili mladi ljudi, koji imaju smisla da menjaju stare, loše navike i da opet živimo civilizovano. Sada za uređivanje parka koristimo sve što preostane prilikom rekonstrukcije kragujevačkih ulica'', kaže Voja, jedan od prvih aktivista na obnovi Eko parka, sa sinom Radovanom. Propuštene 60-te ''Najteže je bilo da promenimo stare navike. Posle su se ljudi stvarno odazivali da pomognu, a po malo i vlasti. Sada je u parku dosta dobro. Trebalo bi malo više da se uloži i u obnovu drveća, koje je već staro'', dodaje Voja. Jedan od nastarijih žitelja Iline Vode seća se 60-tih godina prošlog veka kao velike šanse, po stabilnosti dinara i ekonomije, propuštene u sledećim decenijama, kako kaže, u ''rotaciji kadrova'. Ličnu sreću je sačuvao u porodici sa puno čeljadi, računajući 10-godišnju Dunju i 6-mesečnog Dušana. Stari majstor mnogih zanata, koji su ga vodili i dalekim gradilištima Sovjetskog saveza, Iraka i drugih zemalja, seća se i izgradnje kragujevačkog ''Naselja JNA'', 1962, iza Doma klulture i Skupštine grada. Na mestu 5 solitera i 4 zgrade, za oficire, sa 40.000 kubika zemlje zatrpano je 10-ak bogatih vrela, koja su se ulivala u jezero Bubanj. Kaže da mladi danas vražaju optimizam i okupljaju ljude, da sačuvaju životnu sredinu. ''To je neophodno, kada su mnogi bez posla, a mladi ne nalaze pravu perspektivu, u demagoškim porukama. Ljude pokreće optimizam'', poručuje 82-godišnji aktivista. Na slici: Voja Mirković, krajem 50-tih godina proišlog veka, iznad parka u Ilinoj Vodi. |
|
utorak, 05 januar 2010 15:46 |
|
 Vuk Milenko Vuković, radnik Građevinskog preduzeća ''Ratko Mitrović-Neimar'', u Kragujevcu, jedan od prvih suseda Eko parka, iz ulice Veroljuba Jovanovića, gde je, sa sinom Novakom, suprugom Ljiljanom i tastom Svetomirom Simovićem, pokrenuo malu porodičnu cvećarsku manufakturu, svojim lejama uneo je u Ilinu Vodu dašak Mediterana i rodne Hercegovine.
Zavoleo je Kragujevac, još na đačkim ekskurzijama. Doselio se na Svetog Nikolu, 1990. i za nekoliko meseci stekao porodicu i stalni boravak. ''Već punu deceniju bavimo se cvećarstvom. Na stotinak kvadrata, pod plastenicima, u dvorištu, proizvedemo po tri-četiri hiljade saksija cveća, godišnje. Proizvodnja je najintenzivnija od septembra do aprila. Prodajom cveća, na kragujevačkoj Tržnici, dopunjavamo kućni budžet'', piča Vuković, koji je po svedočenju suseda zasadio prve leje u obnovljenom Eko parku, 1997-98. godine. ''Oduvek volim cveće. Još pre selidbe u Kragujevac, kod kuće u Nevesinju, počeo sam da uređujem dvorište, sa ambicijoom da bude među najlepšima u čitavoj Hercegovini'', seća se prvi baštovan Eko parka. U toj bašti, koju još uređuje kada i koliko stigne, kraj fontane, živica, cveća i drugog rastinja, sada uživa Milenkova majka Draginja. Baštovanski zanat u Kragujevcu započeo je proizvodnjom paradajza. Ubrzo se preorijentisao, zahvaljujući stručnoj literaturi i iskustvu drugih šumadijskih cvećara, koji sade i po 100.000 saksija godišnje. Iz Milenkovih prvih leja, proizvodnja kana u Eko parku je multiplicirana na nekoliko hiljada sadnica, sa visokim lisnatim stabljikama i bogatim crvenim cvastima, preko čitave sezone. ''Najtraženiji su balkonsko i baštensko cveće, sve vrste muškatli, petunije'', dodaje Milenko. Posebna pasija su mu kaktusi, iako se u Kragujevcu slabo traže, pa ih sam kupuje i razmenjuje sa drugim baštovanima. Planira i da ih redovno izlaže, u Eko parku. Park u Ilinoj Vodi već krase njegovi hibiskusi, perunike, ruže, žive ograde, hrizanteme, perene... ''Parkom su oduševljeni i moji prijatelji, iz Novog Sada, Beograda, Leskovca. Nosio sam i slike u Nevesinje. Nažalost, ne brinu svi o prirodi, pa su od 26 lipa, koje smo zasadili, 1997-98. godine, u parku preostale samo tri, od kojih je jedna mog sina Novaka'', svedoči Milenko. Na mladima svet ostaje. Na slici: Vuk Milenko Vuković, u svom plasteniku, sa vlastitim sistemom grejanja leja, u vreme božićnih mrazeva 2010. |
|
nedelja, 26 jul 2009 12:14 |
|
 Milosav Stevanović Mića (1947), nekada komunalac Gradskog zelenila, a zatim i oružar kragujevačke ''Namenske'', sada porodični penzioner i muzičar na veseljima, uglavnom u svilajnačkom kraju, preko Morave, rodom iz Mironića, između Čumića i Pajazitova, svedok je decenija u kojima je park u Ilinoj Vodi zapuštan i obnavljan.
Mića je nezaobilazni ''starosedelac'' i jedini žitelj parka, iz stare bele, ali očuvane kuće, na samom ulazu, iz ulice Dragoslava Srejovića, koja pamti razne epohe i promene, u Srbiji, Kragujevcu i Ilinoj Vodi. Kaže da su ga jednom prilikom posetili i gosti iz daleke Kanade, koji su nekada živeli u istoj kući, na donjem ''špicu'' parka. Seća se da je 60-tih godina, na vrhu parka, još bio majdan žutog peska, koji je koristilo Gradsko zelenilo. ''Majdan se oburvao negde 1976, nekoliko minuta pošto smo se udaljili, na doručak'', seća se Mića. Desetak godina kasnije, park koji pamti vekove, pa i samog kneza Miloša Obrenovića, potonuo je u nebrigu. Mnogo četinara i drugih stabala sekli su šumokradice i siromašni, za ogrev i druge namene. I to, na metar od zemlje, valjda da se ne saginju. Neki su bacali šut i suvišni matrijal od izgradnje kuća, praveći divlje deponije. Priroda se branila, gustim trnjem i neprohodnim rastinjem. Park je konačno ponovo uređen i Mića zadovoljno uživa, u svakom slobodnom trenutku: ''Nije lako, otkako mi je žena umrla, ali se trudim da ostanem uredan. Što se tiče parka, svaka čast, ne pamtim da je bio lepši'', svedoči ''starodeselac'', koji brine da ne odudara ni njegova okućnica. |
|
utorak, 09 jun 2009 22:35 |
|
 Milovan Pavlović Mipa, samostalni umetnik i protomajstor Eko parka u Ilinoj Vodi, koji od 2003. krasi njegova skulptura ''Uskrs'', u obliku jajeta, visine 3 metra, ispekao je mnogo zanata. Od armirača, fasadera, stolara, u beogradskom ''Trudbeniku'' i kragujevačkom ''Kazimiru Veljkoviću'', do poete i sklulptora, do skoro veoma aktivnog udruženja ''Sveti Luka''.
''Učio sam i statiku, kod prof. Branka Žeželja, u Beogradu, na kursu za građevinare. Umetnišću se bavim od kako znam. Pišem pesme, bavim se skulpturom, slikarstvom. Pre skulptura, pravio sam metalne forme, koje su imale upotrebnu vrednost, delove fontana i slično'', kaže Mipa. Poslednjih 10-15 godina, posebno ga inspirišu stari alati, oružje i drugi metalni predmeti, zaboravljeni u opustelim kućama i imanjima, koje pohodi, pre sakupljača sekundarnih sirovina. Takve predmete, u svojoj radionici, spaja u neobične oblike i strukture, koje odražavaju duh i karakter prohujalih vremena, seljaka i naroda Levča i Šumadije, iz kojih potiče. ''Mipa ima potrebu da kroz skulpturu pokaže prošlost, sadašnjost i budućnost, kroz skulpturu Kraljevića Marka, ili kragujevačkog glumca Ljubomira Ubavkića Pendule, kao i srpskog seljaka na kornjači. Tu skulpturu nazvao je 'srpski putevi u Evropu'. Pod istim nazivom organizovana je i izložba, u Privrednoj komori Srbije, 2008'', navodi Politika, u svom magazinu od 24. maja 2009. Na desetine Mipinih skulptura su u njegovoj kragujevačkoj kolekciji, u rodnom Sekuriču, kod prijatelja, ili kupaca, u Kruševcu, Beogradu, Novom Sadu, Somboru... ''Izlagao sam širom Srbije, nešto i u inostranstvu, Italiji, Francuskoj i Grčkoj, preko Pravoslavne crkve'', kaže. Autor je i 4 ciklusa pesama i eseja. U poslednje vreme kleše u kamenu. Planira da, sa kolegom Milovanom Lukovićem, otvori stalni atelje, pod vedrim nebom Eko parka, u Ilinoj Vodi. Ovde možete pogledati Mipinu galeriju. |
|
|
